Ostrvo, kratak i možda nešto manje poznat roman Meše Selimovića, u formi poetične kriške života razmatra teme starenja i prolaznosti, materijalne i emocionalne uskraćenosti, a ponajviše usamljenosti. Selimovićeva egzistencijalna drama ne govori o svojevoljnom osamljivanju, nego naprotiv o samovanju u paru i unutar porodice, među bliskim ljudima, o razarajućem osjećaju napuštenosti, nevoljenosti, isključenosti.

U središtu tog čitkog, ali vrlo nelagodnog i naposljetku silno tužnog teksta ostarjeli je bračni par; Katarina i Ivan Marić, pod stare se dane povlače u osamu, u izolaciju neimenovanog otoka, koji nikad nije bio njihov, kojem oni nikad neće pripadati. To dvoje neostvarenih, razočaranih i u međuvremenu depresivnih ljudi koji se jedva podnose, više od vlastite smrti priželjkuju nestanak onog drugog, a istodobno se baš toga užasavaju, jer izgubili su sve i upravo o bračnom partneru ovise. Dva odrasla sina ostala su im u gradu, obojica situirani i poslovno realizirani, ali otuđeni od roditelja, kao i od svojih supruga, zarobljeni u posve besmislenim brakovima.

Roman je tjeskoban kompendij subjektivnih nezadovoljstava, raznolikih patologija i zastrašujućih bračnih odnosa u kakvima životare Marići, njihovi sinovi i supruga imućnog apotekara Ružića. Čitatelja će uznemiriti obrazac koji se pritom uporno ponavlja, Selimovićevi likovi iz inercije se ili pak zbog straha od nepoznatog odlučuju ostati u lošoj vezi, čak i kad im se pruži prilika za potpuniji i moguće sretniji odnos. Njihov stariji sin, zaljubljen u kolegicu s posla, lakše se odlučuje za smrt nego razvod, doktorova supruga neće poći s mladićem kojeg voli, već pristaje na posve apsurdnu situaciju, prepustivši se zatočeništvu u vili svog patrijarhalnog muža.

 Za razliku od  romana Tvrđava i Derviš i smrtOstrvo je nevelika, minimalistična proza, savremene, intimističke tematike, ali i još jedan filozofičan i moćan Selimovićev tekst za polagano iščitavanje s bilježnicom i olovkom.

Share.

Comments are closed.